Između nekih predmeta i mene postoji posebna veza. Nesvakidašnje privlačna, nekad bih rekla – neraskidiva.


Najčešće tu vezu ostvarujem sa štokovima, kaučima, ili da budem preciznija, ćoškovima svih predmeta. Vjerovatno neka neispitana gravitaciona sila koja me privuče tim predmetima iznenada i naglo. Dokaz tome je vječno udubljeni nokat na malom prstu na nozi – od siline udara zauvijek je promijenio oblik.




Ljubav bi trebala da bude nježna, ne bi trebala da rezultira modricama. Toliko sam navikla na “tough love” između nas da više i ne jaučem kad se sudarimo. Bude više onako: “Meh, opet…”




Danas sam se sudarila sa štokom na vratima šefove kancelarije. Smijao mi se na sav glas i pitao me zašto se svađam s vratima. “Ma jok”, rekoh, “ne svađam, volimo se…”


Vrata, pak, moje kancelarije me toliko vole da mi skoro svakodnevno zadaju elektro šokove. Doslovno frcaju iskre kad se dotaknemo. Ko kaže da predmeti ne osjećaju…