Za razliku od, recimo, moje sestre, koja nikad nije sama i vazda je okružena nekim ljudima, što prijateljima, što onima koji to baš i nisu, ja nikad nisam bila žena naklonjena ljudima. Imam ja ko nekih prijatelja, a one prave, s kojima se ko malo češće i vidim i čujem, mogu nabrojati na prste jedne jedine ruke. A nešto mi više i ne treba. Čak i ti moji prijatelji znaju da ja baš nisam od onih ljudi koji trče i zivkaju da se vide i čuju svaki drugi-treći dan. Sudeći po njihovom održanom postojanju u mom životu, oni to razumiju i ovim putem im se ja neizmjerno na tome zahvaljujem.


Bude tu i tamo kojekakvih prigovora, pa ja to brže-bolje malo popravim, ali znaju oni, a i ja, da se to trajno nikad neće popraviti. I nije to zato što ja njih ne volim i na njih ne mislim ili ne želim da se družimo, ali pored činjenice da dane u samoći iznimno cijenim, ja sam jedno lijeno pseto po pitanju održavanja međuljudskih odnosa i skrušeno to priznajem. Osim da se tjeram, ali baš tjeram da to popravim na neki zavidniji nivo, ja drugog načina ne vidim. Meni je sasvim dovoljno da sve ljude u svom životu viđam jednom u 7-10-15 dana.




Ima i ta jedna strana mene, opet, koja se za neke ljude (lažem, većinu ljudi) nikad ne veže duboko i intimno i trajno i malo kad mi teško pada kada ostanem bez nekoga u životu. Priznajem, ne odnosi se to baš na članove moje porodice ili čovjeka kojeg volim, ali za svima ostalima sigurno ne bih puštala gorke suze duže od nekog vremena. Ako bih ikako.

Nije to oduvijek tako bilo i ja sam nekad znala da patim za svima i svačim kada moj život uskrate svojim prisustvom, ali dade mi Bog tako neke polukompletne idiote u životu koji me naučiše da će ljudi uvijek da odlaze i da te ostavljaju i onda kada su ti najpotrebniji, pa ti dobro pazi za koga se i koliko vežeš.

I tako ja ohladila i postala u dubini duše ravnodušni kamenko za kakvog me mama optuživala još u mojim srednjoškolskim danima. Opet da naglasim, sa izuzecima.




Pomoglo mi je to prije par godina kad mi je tadašnja prijateljica, ili barem ženska osoba za koju sam ja mislila da mi je prijateljica, zabola nož u leđa, izdajnički, kukavički, ko najprljavija hijena dok me tapšala po ramenu. U trenutku kada sam saznala za njenu izdaju, obrisala sam je iz života i misli kao da je Bog nikad nije dao. Nisam se nijednom osvrnula na prethodnih 10 godina našeg druženja i zajedničkog života, jer se ona na sve to posrala puno prije nego što sam ja imala pojma o njenoj sitnoj, prljavoj duši.




Trga me na dvije strane, često, ta moja dualna priroda, jedna koja me čini empatičnom na tuđu bol i koju zaboli svaka teška riječ, nepravda prema bilo kome, i druga, opisana iznad, koja uprkos toj želji i platonskoj vezanošću s ljudima i emocijama, nema niti najmanji problem da ljude pusti ili ostavi.