disintegration
Ponekad pomislim, puno puta patetično plačem. Puno pitanja, prostih pitanja pišem penkalom po papiru, pa pomno pratim ples paunova. Posjetih prošlost, praznu, prostu. Poletih po plavetnilu prostranom. Ponoć preko Pacifika postade plava palača, pala pod Panovom pjesmom. Pustih par pogleda po palmama pored plave pustinje. Požurih pobjeći put Pegaza. Probudih ponos, pun prkosa, protestujući protiv priče pune patetike.
Kad narastem biću sekretarica.
Kada sam kući kod roditelja, nije mi baš ugodno ostajati sama navečer. Kuća nije ogromna, ali je nekako… prostrana i široka. U takvoj kući uvijek nešto lupka. Osim toga, moj tata je na zid posijao neki stari, veliki sat koji svaki sat otkucava onoliko puta koliko je sati. I na svakih pola sata jednom. To ječi. I plaši. Dugo mi je trebalo da se naviknem. Osim toga, nimalo ne ulijeva sigurnost činjenica da su par godina prije lopovi redovno obilazili naš komšiluk. Ovdje, u Sarajevu, živim na 5. spratu i imam blindirana vrata. Jer, ona su kao garant sigurnosti. I […]