Djevojka u mojim ustima

Valjda je čovjek tako "programiran" da ne razmišlja o svakom danu kao da je posljednji. Ili da ne razmišlja o ljudima koje voli kao da ih svaki dan može izgubiti. Jer da jesmo "programirani" tako, ne bismo dugo bili na Ti sa razumom. To je slično blagoslovu neznanjem o danu naše smrti. Govorim o zdravim ljudima koji ne boluju od bolesti koje im otkucavaju život. Da svi znamo kad ćemo umrijeti, pretpostavljam da bismo se svi fokusirali na neke sebične potrebe i da bismo zaboravili pravu vrijednost života. A da ne pričam što bismo svi bili ludi. Ponekad, kad razmišljam […]

Ja bih sad, u ovom trenu, više od ičega željela da pojedem onaj King sladoled u čaši, od vanilije i madagaskara (ma šta im to bilo, pravo je dobro!). I da nije jedan sat poslije ponoći i me nije malo strah hodat u ovaj vakat (pa nek je i 1h), sad bih otišla u neki non stop market i kupila ga sebi. I jednu porciju onog pomfrita iz one dobre pomfritare kod U2. Raspoloženje: Van Gogh – Nek’ te telo nosi

Nisam nikad svoje pisanje na blogeru zamišljala kao nečiji užitak za čitanje. Pisala sam zbog sebe i za sebe, najviše, iako su tuđi komentari uvijek bili dobrodošli, jer da i ta strana pisanja na ovom portalu nije bitna, pisala bih u Wordu ili u svesku. Pa, ipak, dobijala sam ponekad komentare kako ljudi vole čitati šta pišem, kako imaju moj blog u bookmarks (ja haman ništa ne stavljam u bookmarks), kako je osvježavajući i sl. I bude mi drago čuti to, naravno. Međutim, još mi je draže čuti da moje pisanje nekome pomaže u nečemu (iako ja ne vidim kako […]