Moji snovi
sitni pod nesanicom
čekaju dan
da otkuca sate,
da opet, ispočetka
gube smisao
pod beskrajem noći
Moja krv
bruji jednoglasno,
izgara od čekanja
da se raspe
po rubovima crnice,
da me doručkuju crvi
kao nagomilanu laž
ništavnu u smrti
Moja duša
jednobojna od promišljanja,
lomi zore na tvrdoj stazi;
stišće se u meni
dugo i teško,
htjela bi nešto,
a nespretno šuti
Moj dan
se opet događa,
uskovitlan od čekanja
gledam ga kako se rađa
kao dječiji plač,
da otkuca sate
da gubim san
prerušen u misao
18. 1. 2014.
Pa ti im rekla sa idu, neće one tek tako otići😃
Neka se vrate🧚🏼♂️
Same odleprsale, nisam ih ja tjerala 😁
A hajde, svaka ide gdje mora.
Veoma snažno.
Da ruši, ali i još snažnije – da gradi svjetove od potpuno novih, neizumljenih svojstava♥️
Mnogo, mnogo mi se dopada.
(muze su “otišle” zato što su ustuknule pred važnijim zadatkom – graditi porodičnu sreću)
Hvala ti ❤️
E, svidja mi se kako si to stavila u novu perspektivu. ☺️