Što žena može biti samoj sebi magarac, malo ko može.
Krenula u prodavnicu samo po 4-5 stvari i do kase skontala da sam se malo preračunala, jer sam prethodno obavila kupovinu i za neki dječiji rođendan, a imam samo dvije ruke, na moju žalost, u baš ovakvim situacijama. I razmišljam kako ja to mogu, ko bi sad išao nazad po rafama vraćati pola od tih stvari, jer nisam od onih što artikal oko kojeg se predomisle spuste bilo gdje, najne najn, moram ja to vratiti tačno gdje je bilo. Imam dvije ruke, dva ramena, ali i deset prstiju, I can do it!
I jesam, ali sam se sve opominjala da me ZATO bole leđa, da me ZATO navečer bole ruke, da me ZATO ukoči desna plećka na svake tri sedmice… ZATO jer sam magare. Nikad od mene graciozne žene sa tašnicom na štiklama.

****

Pošto je rasput, a muž i ja smo (više on nego ja, al dobro) prepametno odlučili da starija kćerka ne ide u produženi boravak ovog ljeta, jer eto fino je gdjegod i uštedjeti, ima dana, kao danas, kad je vodim sa sobom na posao. Ona je anđeo, na nju se ne mogu požaliti, ali eto, mrsko mi sve to, a i njoj bude dosadno, no preživimo. Danas na onom ćelopeku čekamo NOVI tramvaj (mora biti novi, to je djetetu neki doživljaj, mada se ni ja ne bunim jer klima, ali eto nekad se duže čeka), kad mi jedan dedo popravi malo to poslijepodne. Inače, primjetila sam da mi samo nene i dede udjeljuju komplimente na račun mojih mladih godina, valjda bi mi to trebalo nešto reći… mislim, nešto osim da je to kompliment.
Pita mene dedo jel ‘ona’ moja, pokazujući glavom na kćerku, rekoh jest. Ih, kaže, pa mora da si je baš mlada dobila, koliko ti je godina? 38, dedo, nisam baš ni tako mlada. Zavrti on glavom, ko veli pa i nisi, ali ne reče to, nego reče: pa izgledaš ko da imaš dvadeset i koju, ne bih ti više dao. Ja se onako kikotavo zahvalim, reci djede šta ćeš, kuća časti.

****

Imam na ramenu jedan ožiljak koji sam ‘zaradila’ sa nekih 8 godina, kad su mi dali nekakvu vakcinu. Keloid ili hipertrofični ožiljak, više ne znam ni sama. Oduvijek sam zbog njega imala kompleks, nisam htjela da nosim ništa bez rukava, na moru sam se nerado skidala, da mi se bar u majici kupati, mislila sam tada. Pokušala sam nekim laserima da ga uklonim, smanjim, izblijedim, ali nije palilo, ima tome skoro i 20 godina. On se godinama širio, nije sad nešto prevelik, ali nije ni da se ne vidi. Ljudima uvijek, ali redovno leti pogled na njega kad je izložen i ok, razumijem, svi gledamo ono što nam je čudno i neobično. Nije mi, možda, smetalo toliko to što gledaju, koliko to što ne pitaju. Mislim, kad već buljiš, pitaj me, neće te ujesti. Nekad sam znala reći da mi se to nije razvila sijamska sestra, ali to samo ako je neko baš više ofiran i nepristojan.
Zadnjih godinu-dvije sam se oslobodila tog kompleksa, kontam ko mu j mater, ne mogu se više opterećavati takvim glupostima, ja sam iznad toga, a ljudima i dalje leti pogled. Samo se sad pravim da ne vidim jer mi zapravo nije bitno. Žive ljudi s mnogo većim ožiljcima da bih ja sad tu glumila neku primadonu.

****

Eto, nadrobila sam svega, moglo je možda i u 2-3 posta, al ne dade mi se nešto.