More i to

Ja kad odem gdje, a da to nije kući na selo, sve imam osjećaj da prođe više dana nego što stvarno jeste. Posebno kad odem negdje gdje sam odsječena od civilizacije (čitaj: ne koristim internet). Tako se za ovih 6 dana svašta desilo, a ja sve propustila. Velike li štete.

Inače, odlazak na more mi nikad nije neki doživljaj. Odem, kupam se, bude mi fino i vratim se. Ali ovogodišnje moranje bi se ko i moglo nazvat nekim doživljajem. Mislim, bilo je pravo šega i smijala sam se svaki dan, nako od srca. Upoznala sam puno zgodnih Talijančića, Šveđana i drugih zanimljivih ljudi. Nisam se vraćala u sobu prije 4h ujutro, plesala sam, dobro jela i pila, smijala se, zabavljala se, išla na noćno kupanje sa puno zabavnih ljudi, dobila poziv u Ankonu u septembru, a može bit i u Geteborg nekad oko Nove godine. A još sam i pomrčila samo tako. Ma šta da vam pričam, provod iz snova. Jes, samo što ja nisam moja sestra.

Haj sad zaoprave i ispočetka. Nadugo i naširoko. Nemojte čitat ako nemate vremena i strpljenja. Eh…

Pošle mi iz Sarajeva na more oko 8h ujutro. Samo nas četvero bilo cijeli put. Ljepota. Znate i sami kakvo sam vrijeme ostavila iza sebe, pa sam krenula puna nade da i na moretu neće biti isto.Tamo smo navodno trebale imati neki smještaj koji je prijateljica sredila, ali kad smo mi otišle da taj smještaj vidimo, odmah smo se pokupile i krenule tražiti dalje. Mogla sam tako komotno na more u Doboj ko Mujo. Ja sam imala i živaca i vremena da idem od stana do stana i pitam gdje je slobodno, jer znam da ima uvijek, ali moja jaranica nije. Eto, ne vjeruje ona da ima, njoj su mater i otac rekli da je teško naći, šta li i haj… ja pustim da bude po njenom, uvijek ja pustim. Naiđe neki barba na motorinu i povede nas kod sebe. I on neđe gore u brdu, joj, ali vidim ja ona ne bi dalje (kontam jesmo se i sturile stražeći, al haj nek joj bude) i ostanemo ti mi tu. Kad siđeš i popneš se jedno pešes puta gore dole, skontaš da i nije toliko daleko. Malo naporno, ali nije daleko. Taj dan smo na plažu stigle oko dva, tri sata. Ja odmah pomrčila, za dva sata, ko kad imam zahvalan ten. Nako malo ko oblačića ima, ali ništa strašno. Uglavnom jako toplo i sunčano. Sutradan isto tako. Ponijela ja sebi da čitam Dekstera (konačno) i tako se družile knjige, more, hladovina, san i ja. E, jes, i jaranica. 😀 Znate svi kako je u Makarskoj, to vam je ko Sarajevo na moru, sve ljude na šetališĆu znate. Meni to i ne smeta toliko, ustvari ne smeta mi nikako, jes me briga, ali ona samo nabraja. Šutim ja… Isprva je bilo i više nego zanimljivo nama dvjema, ali počelo meni da smeta što ona samo fata kafiće đe ima internet. Pa dobro, brate mili, eto, je li taj internet tolika nužda, nije da će ti mail pobjeći… Što je najveća šega, mi šetamo, ja se u neka doba okrenem, a nje nema. Gledam gdje je, a ona ostala nekih 50m iza mene, ispred nekog kafića i fata internet. -.-

Mimo toga, smijale smo se do suza narednim situacijama. Blizu nas je par dana na oblakovitom i sunčovitom vremenu uživala jedna velika familija. Mi smo ih od milja zvale ciganija. Mislim, i jesu bili cigani. Nije da ja sad to nešto pogrdno mislim, ali shvatit ćete iz narednih redova zašto oni zaista jesu baš ciganija. Naime, oni su (ima ih do 10) svaki dan na plažu donosili namještaj. To bi značilo: krevet, dva frižidera, stolice, pokrivače i ostale đisije. Krevet je stvarno krevet. Mislim, to vam je ko onaj neki turbo dizel dušek, visok skoro metar, a širok skoro dva. Na njega komotno, bez da se guraju, može leći jedna porodica. I jeste tako bilo. Oni vam njega fino smjeste na onaj ulaz u plažu, đe ljudi prolaze non stop i rahat od brige i pameti. Iznajme sve okolne ležaljke (pa valja udobno smjestiti 10 osoba), stave pored sebe ona dva frižidera i galame okolo na onu djecu. Znate već kako cigani to rade. Skontala sam da su to bosanski cigani iz Njemačke. Ako se to može tako reći. Ove dvije mame nisu se skinule i okupale sve do zadnjeg dana, haman. Jedna od njih ima velike sise i u grudnjaku drži pare. Ona je taj dan kad su se kupale preko grudnjaka obukla kupaći kostim i tako išla u vodu. Sa svim onim nakitom i sjajem. Nakićeni su svi odreda. Pa i ona djeca. Ja ne znam…

Ta moja jaranica je inače razgovorljiva ko kokosov orah kad joj se obrate ljudi koje ona ne poznaje. Bilo da je nešto pitaju, bilo da se pokušaju zezati s njom, ostvariti komunikaciju. Meni malo bude i nezgodno kad ona samo mrko pogleda one kukuruzare, krAfnare i one što nude izlete, al dobro, nismo svi nasmijani i vedri ko ja. 😀 Tako nama prišo jedan sladaaaak dečkić (stvarno ne pretjerujem kad kažem da je čudo jedno kolko je lijep) i dade nam neke letke da idemo tu noć u neki klub, nešto. Ja baš i nisam reagovala odmjereno i šarmantno kako ja to inače znam, jer me malo zatekla njegova ljepota, pa sam zanijemila (opet ne pretjerujem), tako da se baš sad pitam šta li je on pomislio o jednom mrgudu i jednoj nijemoj curi. Nejse…

Joj, kad sam bila kod kukuruza, zaboravih reći. Do nas bila opet neka bosanska porodica iz Njemačke. To su vam one porodice koje forsiraju njemački da cijela plaža zna odakle su oni. Ide tako onaj kukuruzar i viče (naravno): “Kukuruuuuz!”, a malac upita mater: “Šta je kukuruz?”, a mater će ti njemu ni manje ni više: “Das ist… kukuruz.” Nisam znala bi l’ se smijala ili bih plakala. Ipak sam se smijala.

Naredni dani su bili nimalo morski. Znači, prohladni, oblačni, kišoviti. Uhvatile smo, doduše, još jedan fin dan i to je bilo to. Bile smo ubijeđene da nas prati neki urok, jerbo kad god siđemo na plažu složi kiša. Čim se uspentramo do sobe, ono sunce usja. I sve tako. Pa smo odlučile da više ne silazimo. U subotu je (čini mi se) bilo pravo nevrijeme. U Splitu je bilo i leda. U Makarskoj samo neviđen pljusak. Tad sam, dok sam došla do sobe, pokisla ko što nikad u životu nisam. Da sam bila pod otvorenim nebom u Londonu mislim da ne bih onoliko pokisla. Ne znam vam ja to opisat. Ima doduše slikovni dokaz, al nije kod mene. Dok smo išle u sobu, mokre do kože, ja sam se gušila od smijeha, jer je meni to, ustvari, bilo super. A i šta ću? Sad bi svako normalan pitao što nismo krenule nazad u Sarajevo, ali vam ne mogu reći. Mislim, stid me. 😀

Izuzev toga, bilo je fino. Jedno mahanje ljubEznim konobarima u ovom jednom restoranu što su nako vedri, nasmijani, raspoloženi i što su nam dali jedan super desert na račun kuće. Nisam nikad ništa dobila na račun kuće, pa mi sad to fora.

E, jest. Ja sam, naime, htjela da mi krenemo kući još u ponedjeljak navečer. Ali pošto ponedjeljak bi fin dan, prijateljica htjede da ostanemo i utorak. Al jest vraga, jučer ujutro oblačno i nikakvo. Pošto smo se morale do 12h odjaviti, siđemo na plažu, pokisnemo, smrznemo se, vratimo se u sobu (nije u sobu, u trpezariju), siđemo, padne kiša, popnemo se, usja sunce (ma skontali ste već da je vrijeme radilo protiv nas), pa nam gazdarica veli da ležimo tu na nekoj sećiji u trpezariji. Ko veli, jadne moje, ni kučeta ni mačeta. Ne moram ni spominjati kako sam jučer bila ljuta i nervozna ko pas. Onaj peškir uži neg što je širi, pa sam se s njim vodila ljute bitke oko navlačenja istog po izloženim dijelovima tijela. A autobus polazi tek u 22h. Ma ujedala sam.

Još da spomenem gospodina Šeširku koji me poslužio izvan svih mojih očekivanja. Svako jutro sam ga stavljala na glavu i išla na plažu kao Morgana undercover. Ni mater me ne bi prepoznala. Sve sam se folirala da sam na tajnom zadatku. Ako se još čega sjetim, vjerovatno to neću dopisati.

Jesam rekla da je moj Šeširko još bolji? 😀

Sinoć sam, po ulasku u Sarajevo, po drugi put osjetila kako mi srce raste. Dom je tamo gdje je srce. Sarajevo je, čini mi se, postalo moj dom.
Ja vama donijela sunca. Šta se kaže? 😀

Jest da je pjesma stara i da nema neke veze s moretom, ali je obilježila moje ovogodišnje moranje.