Kada mi u polusnu potražiš ruku i ispreplićeš svoje prste s mojima, moj krevet postane moja tvrđava.

Kada mi se snen privučeš s leđa i staviš tople ruke na moje hladne bokove, krv mi uzavre i leptiri se probude.

Kada te čujem kako dišeš u ulegnuću moga vrata, mir se nadvije iznad mene, noći postanu nježnije i toplije.

Kada me gledaš očima šarene boje… postoji li išta draže ispod trepavica mog neba?

Kada samo ležiš pored mene i šutiš, dovoljnost tebe iznad svega što mi treba, što nema imena, da te ne dam, da te čuvam…