Trenutno sam u takvom stanju da bih imala šta da pišem danonoćno. Neke stvari su potaman da ne mogu biti zadovoljnija ishodom. Opet, s druge strane ima toliko toga što nije potaman, neki ljudi u mom životu mi mnogo nedostaju, neke kockice ko u Tetrisu padaju na pogrešna mjesta i ostavljaju rupe, ali baš tako, kao i u Tetrisu, jednim drugim potezom izbrišem te rupe.

Razumijem da vam zvučim nejasno, ali to je u redu; ovaj dio posta pišem radi sebe, da stavim crno na bijelo konfuziju koja mi vlada u glavi. Šta god da krene pogrešno sjetim se da volim, a da sam, bogme, i voljena i onda sve nekako bude lakše. Ne bude savršeno, ali na kraju dana imam najmanje jedan razlog zbog kojeg znam da se sutra vrijedi probuditi.

Rado bih ja postrojila, kao male plastične vojnike, sve osobe u mom životu na pozicije za koje ja smatram da im je tu mjesto, ali to bi bilo pogrešno, zar ne? Zato ja pustim svoje male plastične vojnike voljno.

***

Znam da postoji neko koga mnogo zanima kako sam i šta radim.

Dobro sam, znaš mene. Ja se uvijek nešto keslam onda kad bi drugi očekivali drugačije. Imam dobar razlog da budem raspoložena; voljela bih da ti mogu o tome pričati, da ti bude drago zbog mene. Sigurna sam, pak, da će ti i ovako biti drago kad čuješ da je sve "A-okay".
Jedino što sam tebe poželjela. Onako, iskreno, ko dijete. I, iako nisi tu, znam da ipak jesi tu negdje. Eto, to mi nije ok, priznajem, i sad bih se s tobom svađala zbog toga, iz neke dragosti, a ne iz pakosti.
Svašta nešto i radim. Znam da te i to raduje. Raduje i mene. Sjećaš se kad sam ti rekla da idem na jedno mjesto, a tebi bilo krivo, jer ne voliš kad nisam na "svom" mjestu? E, da te malo nasekiram… još nisam na "svom" mjestu. 😀
Nisi tu da te nerviram, ali ako ikad ovo pročitaš, eto ti razlog da ne spavaš noću, haha.
Trebalo mi je da malo porazgovaram s tobom, barem ovako, da baš ne hodam kroz kuću i pričam naglas, sama sa sobom. Ako se ikad vratiš iz one zemlje na ćošku planete, znaš gdje ćeš me naći. 🙂

Odlična pjesma!