Hello, goodbye

Dođe ona večeras, konačno. Danima se nešto ganjamo i dogovaramo, ili ne može ili nešto ili nešto, nešto, sve neki izgovori. A ja sam umorna od tuđih izgovora. Izgovori su mi tako jasan znak da me neko ne želi vidjeti, pa mi se uvijek stomak okrene na sami početak izgovaranja izgovora. Helem, nejse…

Došla ona i bi nama fino. Iskreno, pomalo sam bila suzdržana, jer kad ti neko dođe nakon toliko odgađanja, sve misliš da je tu radi reda, a meni nemojte doć’ radi reda, makar ne došli nikad.
I krenemo mi vani, a ja obukla nove seksi sandale, sva ponosna što sam konačno našla sandale na visoku petu koje su mi udobne kao da sam u ravnom. I još sam nešto obukla, al’ nije za bloga da pričam. Kaže ona, večeras su počele Baščaršijske noći, mogle smo malo virnuti tamo. Haj’ kontam, mogle smo baš, za ovih šest godina, koliko sam tu, te mi se noći održavaju pod nosom, a ja nikad ne odem.

I odemo mi i ne mogu vam ni reć’ koliko mi je drago što sam otišla. Da sam birala šta bih slušala večeras uživo, ne bih bolje izabrala. Jest da smo pristigle na sami kraj, ali i taj kraj mi je bio draži od svega što sam nedavno imala priliku čuti.
Naime, čujem ja još s prozora u kupatilu, dok sam se spremala, neku muziku, ali nikako da skontam šta svira. Sve mi nešto vuče na harmoniku, pa na trubu, pa ne znam ni ja, al’ kontam šta god da je, čak mi se i ovako s prozora sviđa, pa će sigurno biti još bolje kad tamo stignem.
Mi tamo, a ono bečki koncert, Bečka filharmonija. Jooooj, meni dragi, ja se obradovala ko malo dijete, tim više što počeše da izvode Time to say goodbye samo što smo došle. U tih 15ak, koliko li, minuta, potrefila sam da čujem baš tri pjesme koje znam od ranije. Pored Time to say goodbye, svirali su Oči čarnije i O sole mio. Par ostalih nisam prepoznala.

Sve u svemu, noć se fino završi, uz razgovore o fotografiji, uz pizzu koja nas je rasturila, a bez raznosača pizza i uz pokoje lijepo sjećanje na prošle dane.