Otkako su se moje dobre prijateljice raselile po svijetu, a nisam ih imala puno, tesko mi je bilo sklapati nova prijateljstva. Zapravo, nisam sklopila nijedno novo. Nije da nisam pokusavala, ali nije mi se nikad dalo truditi i unositi u to. Imam i previse godina za to. Slicno kao s novim vezama – ide ili ne ide. Da ja sad nesto forsiram i guram te kafe, a nijedna strana nije vidno zagrijana, sto mi to treba u zivotu. Hvala Bogu i tehnologiji na ovim Viberima i chatovima, pa se moja najbolja i ja ispricamo ko da smo i tu jedna pored druge.
Naravno da pozelim i da odem negdje s njom, ali prihvatis to kako jeste i uklopis se. Ovo ljeto planiramo negdje skupa za vikend, jer ona zivi u Norveskoj, pa dodje do 2x godisnje u BiH, a na jesen neki vikend tour negdje u Evropu i radujem se ko pred prvo putovanje s momkom. Ima do toga jos pola godine, najmanje, ali vec sam uzbudjena. To mi fali s njom. I ne mogu za puno osoba reci da ih volim, narocito za zene, ali nju bas volim. Ona je moja srodna dusa.
U vrticu mladje razbojnice upoznala sam neke mame, kul zenice. Jednu znam od ranije, radila s muzem, ostale sam upoznala preko nje. Srecemo se uglavnom na igralistima i rodjendanima, mozda sam jednom ili dvaput i bila na nekim kafama s njima i cine se kao osobe s kojima bih se povremeno mogla druziti. One su vec od ranije povezane, a ja ne volim upadati u drustva, tako da mi je bilo skroz ok da se ponekad sretnemo. Do veceras je bilo tih par dogovora za druzenje, ali zivot… pa se sve mimo zivota tesko desava.
Veceras me jedna od njih zvala da idemo na playdate, jer je njena kcerka izrazila zelju da ide u igraonicu s mojom. Nije moj idealan odabir za druzenje, igraonice su mi nuzno zlo, a nuzno je cesto, ali posto je to ipak zbog djece, sta ces nego ici. Sve samo da izadjemo iz kuce do spavanja. U to ime, jedva cekam toplije vrijeme i igraliste je nase od 17h do polaska u krevet.
Uglavnom, stvarno je bilo opusteno, a imala sam tremu ko kad ides na prvi date, jer sta da pricamo pobogu. Uzasavam se small talka. Ali, sjela mi je nekako, fino smo pricale i imale smo o cemu pricati, tako da mi je drago da cu mozda ipak imati, ponekad, neku zensku osobu za izaci iz kuce.
S druge strane, jedna mila osoba mi postaje prava prijateljica, vama svima znana Selina. Dugo se virtuelno znamo, ali smo se tek nedavno vise povezale i tako mi je drago zbog toga, s njom je poseban uzitak pricati i slusati je. Osim moje prijateljice u Norveskoj i jos jedne u Zenici, Selina je jedina zenska osoba koja me vidi onakvom kakva jesam. I ne osudjuje me. I osjecam da je to obostrano. Prava je blagodat imati takve ljude u zivotu, narocito u ovim “poznim” godinama, kad se nismo skloni mijenjati ni zbog koga, pa kad te neko prihvati zbog onoga sto jesi, to je bas sreca.
Neprilagodjena muzicka numera:
Joj to ću biti ja u budućnosti 100% već sam krenula tom putanjom, samo evo ne znam za tremu bi li me pucala, ali bi razmišljala šta ću da pričam
znaci oduzelo mi je pola dana, hahaha
Joj, volim te zbog ovog small talka. Ni ja to nikako ne mogu.
Imaš sada tu i subjektivne gradacije šta je small talk, a šta nije, a moja je prilično rigirozna, što dodatno komplikuje stvar.
Tako ostanem zaglavljena da se borim sa svojom objektivno rigidnom crtom kako bih sačuvala ljude, ni krive ni dužne, od prezira prema toj pojavi.
Čitava nauka!😏
ponekad to i nas spasava drugih ljudi, odnosno cuva nas od njih, pa je korist obostrana 😀
Ali je taj small talk nekad, gotovo, neizbjezan, ima situacija kad ne mozes pobjeci od toga. Samo, srecom, nisu ceste.
Nema te sta osudjivati niko, naprotiv 🙂
pa hvala, Niki 🥰
Ja sam ponekad još gori… niti mi ko novi treba niti žalim za starim 😀 Kako je lijepo biti sam sa svojim mislima…
A što se tiče small talka… ja sam davno našao način da to “razbijem”… šala… ne mislim na viceve ili slično nego svi vole kad se na šaljiv način prikaže svijet oko nas. Tako sam se “izborio” sa nepotrebnim razgovorima a izbjegao neugodne situacije 😀
i ja najvise volim biti sama sa sobom, ali me, rijetko, prenese i zelja za drustvom. Mada, evo, i bloger moze biti dovoljan 😀
Mozes ko zna tako pricati, ja bas i ne 🙁
Važno je imati prijatelje.
A friend is someone who gives you total freedom to be yourself.
Jim Morrison
Ovo je davno rekao moj Jimbo i ja se ovoga držim, jer je to ono što i sama osjećam.
e, to je to! taj opis prijateljstva je jedini pravi i to trazim u ljudima.
Da ,što sklopiš do 20 i neke, sklopio si xD. Poslije se dogodi život. Nekako s ljudima s posla se zbližim, ali čim netko ode u drugu firmu to je to, nema više ,iako bi moglo biti da se da to potencirat druženje van posla, ali svatko ima svoje obaveze…
pa i jest tako nekako. Ovu najbolju prijateljicu znam od neke 18-19 godine i jedna je od 2-3 koje su ostale u mom zivotu. A to za posao i radne kolege, ziva istina. Dok ste skupa, sve 5, cim se razidju, ko da ih nikad nije ni bilo. Ostanu na FB 😂
Zbog toga sto ne znam small talk nikad nisam ni imala neko veliko društvo. Vazda neki outsider 🤷🏼♀️ Mislim mogu ja ponekad i mlatit praznu slamu, ali tipa 10 minuta i onda ja zoomiram out tako da izgleda da nisam zainteresirana, što i nisam 🤣
Meni je ostala jedna s kojom sam u kontaktu svakodnevno, ako ništa drugo šaljemo reelse jedna drugoj. Sretnemo se obavezno kad odem kod svojih, jer sad živim na drugoj strani No.
Dovoljno mi je biti socijalna sa kolegama na poslu, dođem kući i pustim mozak na pašu. A hvala Bogu imam u mužu sagovornika kakav mi treba. Ali naravno da mi nedostaje ona kafa uživo koju smo imale jednom sedmicno ja i prijateljica.
Bas tako, par minuta i onda se iskljucim i bude neugodno haha.
Ma i ja najvise volim da sam sama jer previse interakcije me umara ili, sto kazes, imam muza, ali ponekad mi fali i neko zensko. Ove mame i usputne drugarice su mi dovoljne 2-3x godisnje, a voljela bih svoju najbolju prijateljicu imati tu barem jednom mjesecno, ako ne cesce.
Vec pet godina se borim s tim.. Sve prijateljice su mi ostale u BiH. Ovdje imam samo kolegice i kolege i to je to. Kad sam tek dosla u Francusku nasla sam neke fine raje i dan danas smo u kontaktu. Ali svi su oni vec odselili iz ovog malog gradica i na kraju ostadoh sama. Zato cesto sjedim na klupi ispred rezidencije, nadam se da ce ko da naleti da se pricamo.
Zato volim svako predavanje i druzenje sa studentima jer su mi oni i najbolje drustvo. Al sto kazes, i blogger dobro dodje. Barem se s vama sad ovdje druzim cesce 😀