Nekategorisano

Kada mi u polusnu potražiš ruku i ispreplićeš svoje prste s mojima, moj krevet postane moja tvrđava. Kada mi se snen privučeš s leđa i staviš tople ruke na moje hladne bokove, krv mi uzavre i leptiri se probude. Kada te čujem kako dišeš u ulegnuću moga vrata, mir se nadvije iznad mene, noći postanu nježnije i toplije. Kada me gledaš očima šarene boje… postoji li išta draže ispod trepavica mog neba? Kada samo ležiš pored mene i šutiš, dovoljnost tebe iznad svega što mi treba, što nema imena, da te ne dam, da te čuvam…

Sada, kada bih najviše htjela da dam oblik mislima, najviše sam nijema. Fali mi prava riječ, ne precijenjena, ne potcijenjena, nego prava, istinita, da ovo što želim reći ne pobjegne pred napisanim, da ne zvuči patetično, da nije previše, da nije premalo. Ovaj sam se put, stvarno, zaljubila.

Ništa ljudi nisu rekli bez razloga. “Pazi šta želiš…” Niko ne razmišlja o posljedicama ispunjenih želja. O obimu njihove moći; ništa nije crno i bijelo, treba precizno definisati, samome sebi, sve što poželimo. U tančine, biti vrlo detaljan i sitničav u željama. Ja nisam ovo tražila kad sam zamislila želju.