Nekategorisano

Da u pozadini ne svira NIN sa Closer, ova scena ne bi bila ni upola dobra. Ne ložim se inače na mišićave muškarce i ne shvatam djevojke koje gube razum kad vide zgodnog muškarca, ali Joe je magical all the way. Džou bih sve halalila.

Dosad nije bilo poznato da imam vanredne navike dok spavam. Ne hrčem, ne dišem glasno (jednom kad sam spavala kod Locke, kaže ona da me osluškivala, ne bi li čula jesam živa), vrpoljim se samo dok se ne namjestim, pa se često znam probuditi u položaju u kojem sam zaspala. Pored mene spavat, ljepota jedna. Ali, uhvatila sam samu sebe par puta kako pričam u snu, što implicira da sam samu sebe probudila, je l’. Prvi put se to desilo prije podosta godina, ne znam ni ja šta sam sanjala i čula sam kao neki glas i budeći se rekla: […]

Valjda što sam ja brzac u svemu, mene sve sporo nervira. Krenuvši od ljudi koji sporo hodaju, sporo pričaju (aaaa!), sporo jedu, sporo dišu… Imam jednu kolegicu koja se prenemaže kad priča, kao da ima vremena od sutra. Hajde što ima, možda, svog vremena, ali definitivno nema mog. Ona kad nazove na telefon kaže: “Hej” i kad ti odgovoriš, ona šuti. I šuti sve dok ti ne pitaš šta joj treba. A onda krene: “Meeeeeaaaauuuuuuaaaaaaa… znaaaaaš liiii kaaaaad ćeeee biiiiitiiii tooo i toooo?” Ja se preznojim dok obavimo taj razgovor. Ima jedan dobar izraz za ljude koji tako pričaju, ali […]