Nekategorisano

Dosad nije bilo poznato da imam vanredne navike dok spavam. Ne hrčem, ne dišem glasno (jednom kad sam spavala kod Locke, kaže ona da me osluškivala, ne bi li čula jesam živa), vrpoljim se samo dok se ne namjestim, pa se često znam probuditi u položaju u kojem sam zaspala. Pored mene spavat, ljepota jedna. Ali, uhvatila sam samu sebe par puta kako pričam u snu, što implicira da sam samu sebe probudila, je l’. Prvi put se to desilo prije podosta godina, ne znam ni ja šta sam sanjala i čula sam kao neki glas i budeći se rekla: […]

Valjda što sam ja brzac u svemu, mene sve sporo nervira. Krenuvši od ljudi koji sporo hodaju, sporo pričaju (aaaa!), sporo jedu, sporo dišu… Imam jednu kolegicu koja se prenemaže kad priča, kao da ima vremena od sutra. Hajde što ima, možda, svog vremena, ali definitivno nema mog. Ona kad nazove na telefon kaže: “Hej” i kad ti odgovoriš, ona šuti. I šuti sve dok ti ne pitaš šta joj treba. A onda krene: “Meeeeeaaaauuuuuuaaaaaaa… znaaaaaš liiii kaaaaad ćeeee biiiiitiiii tooo i toooo?” Ja se preznojim dok obavimo taj razgovor. Ima jedan dobar izraz za ljude koji tako pričaju, ali […]

Kažu da je Poslanik rekao: “Kada ti nešto dušu tišti, napusti to”, što je u ovoj državi, sa jedva dobijenim poslovima, mnogo teže uraditi nego reći. Tišti mi dušu sva nepravda s kojom se svi svakodnevno susreću, a ne znam kako da je napustim. Tišti mi dušu moje idealiziranje svijeta koji mi iz dana u dan dolazi na naplatu sa sve većim kamatama i što ne mogu da se radujem budućnosti onakvoj kakva je u mojim mislima, zato jer je neko drugi odlučio da tako neće biti. Tišti me što sve moje ipak i nije, baš, u samo mojim rukama.