Nekategorisano

Kad hoću da neko ima moj broj, ja dam pogrešan broj. Slučajno, dakako, jer toliko sam ih izmijenjala da više ne znam ni koji mi je broj. Kad to neću, moj broj je ko lokalna kurva – svi ga imaju.

Bilo ti je glupo, šta ti je sad kada prošlo je sve, tu sam ti samo ja. Ja volim da se ljubim, kao i ti što malo ko zna, tu sam ti samo ja…

Ja volim djecu. I znam s djecom. I djeca vole mene. I sve je to super, i sve je pet. Ali, ako me po tom pitanju išta nervira, onda su to roditelji te djece i njihova očekivanja od drugih ljudi kad se radi o njihovoj djeci. Nema mi ništa mrže nego kad mi, dok pričam na telefon, ona osoba s druge strane stavi dijete na telefon i očekuje da… a, ne znam ni ja, da ga ja zabavljam, da postavljam pitanja, a da dijete govori: "Šmrlj, brlj, gugugaga!" Mislim, šta, zaboga, to treba da znači? Dragi roditelji, to je nešto […]