morgana

Od sinoć, tačnije od rane zore, u par navrata pokušavam da napišem post. Nije da ja ne znam šta bih rekla, nego ne znam kako. I stoji misao negdje u ćošku i nikako da je istjeram. Znam šta mi treba, znam zašto jutros do 6h nisam zaspala, znam zašto cijeli dan slušam pjesmu koju sam postavila na dnu posta, znam zašto sam se uspavala plačući iz dubine srca… Nisam čak ni tužna. Ne znam šta sam. Samo ne mogu da se izrazim, a to me tako muči.

U zgradi u kojoj stanujem žive pretežno penzioneri. Osim ovih, vama dobro znanih, meni najdražih i najglasnijih studentica u stanu ispod mog. Jutros na ulazu u zgradu vidim smrtovnicu najdražeg mi dede iz zgrade. Piše da je umro u 89. godini. Nisam ja posjećivala njega i njegovu ženu, tako da ne bi te smrtovnice ne bih ni znala. Nego, najčešće sam ga sretala, pomagala mu ponekad da nosi kese, a jednom su nam on i njegova žena izašli u susret kad smo renovirali stan. Doduše, sad kad se krenem prisjećati, jedno vrijeme su oni primali novac koji su stanari davali […]

Jutros kad sam se probudila dočekale su me slike crvenih stolica duž Titove. Ironično pomalo, je l’ de; krvava linija duž Titovog puta. Nisam znala da će ih postaviti, nešto nisam previše ni obraćala pažnju, da budem iskrena. Većinu vremena tokom rata jesam bila u BiH, ali nisam osjetila njegove strahote u pravom smislu te riječi. U Sarajevo sam prvi put došla nekad poslije 2000. godine, tako da nisam imala predstavu, dok nisam bila malo starija, šta se sve u Sarajevu dešavalo. Ne može čovjek pogledati sve one slike i snimke da ga neka jeza i tuga ne obuzme. Danas […]