morgana

Samosažaljenje mi je krajnje dno koje čovjek može dodirnuti. Ali ne mogu da se otrgnem od ovog razdirućeg osjećaja koji mi dušu čupa kroz grlo i guši me, dok me istovremeno svom težinom tuga pritišće i sjedi na vratu, i nema izgleda da ću prodisati uskoro…

Najviše razmišljam dok putujem autobusom. Zapravo, ja razmišljam i analiziram sve one sate dok sam budna, ali mi putovanje busom to nekako posebno olakšava. Puna mi je glava misli, ne znam šta bih s njima. Ne znam šta bih prije secirala, čime bih se prije nervirala i sekirala, čime bih se držala budom u noći… Kako i Locka reče, Bajram više nije kao što je nekad bio. Ne doživljavam ga tako… dječije. Puno se radi (pred Bajram, za Bajram ako dočekuješ goste, poslije Bajrama), puno se jede, puno ljudi, puno svega… ne znam, gledam mamu ovih dana, ona za Bajram […]

Gdje god se okrenem, s kim god da pričam, svi samo nešto kukaju. Kukam i ja. Te nema se, te ne može se, te ne voli me, te nije danas po peti put rekao da me voli (najviše svi kukaju o ljubavi, ili se meni tako čini?). Kukamo kad izgubimo utakmicu, kukamo kad je ljeto, kukamo kad je zima, kad je kiša, kad je sunce, kad puše vjetar, kuka se što se nema ideja šta za ručak, što je gužva u saobraćaju, što ljudi u tramvaju smrde i guraju. Zapomažu što vlada ne radi svoj posao, kukaju na novog reisa, […]