Znala sam često dobiti kritiku na račun toga što vazda imam slušalice u ušima kada sama izlazim vani. Ali, da nije tako, ja bih bila prisiljena da slušam razne gradske (i one, ne tako gradske) zvukove, pa galamu, psovanje, nerviranje, cičanje, smijanje (posebno ako meni nije do smijanja) i sve ono što me može iznervirati, a mene je prilično lako iznervirati. Tako da, za dobrobit svoju, a Bogme, i tuđu, slušalice u uši i svi veseli.




Jutros sam se, zorom ranom, dok se još ni kapci nisu odlijepili, ni meni, a haman ni drugima, zadesila u jednoj prodavnici da sebi obezbijedim jutarnji obročić. Ponekad, tako, kada sam u prodavnici, butiku ili bilo gdje, obavljajući neku vitalno značajno radnju, slušalice izvadim iz ušiju. Nisam ni slutila kako ću se ovog jutra grdno prevariti u vezi te odluke.


Dok sam se laganim korakom šetkala između polica i razmišljala kako da otpočnem dan, neki razjareni bik, hoću reći, gospodin, tačnije kreten psuje nekome neškolovanu majku (nekoj prodavačici), kako ona tako nekompetentna radi i kucka na kasi (neka druga zaposlenica dobacuje da je dotična završila trgovačku), kako bi on to ovako i onako… i izgubiše mi se te njegove psovke i riječi među policama, dok je hodajući galamio, vrištao i jeo govna na rani sabah, ali Bog zna kome, jer dotične osobe uopšte ne bi tu. Napravio je tako par krugova po prodavnici, gunđajući na sav glas, pokvarivši dan svima oko sebe, sav nestabilan i nekulturan.




Slušalice su spas, dakle. Jer da sam ih imala tog trenutka u ušima, ne bi mi huja iz peta krenula prema ušima i ne bih cijeli dan razmišljala o jednom balkanskom seljaku što ne zna svoju huju usmjeriti na određenu osobu, predmet (ili brate, blog otvori, vidi!), nego tu svoju negativnu energiju odašilja među one divne Milke i nudle, pa sam je ja, kao spužva, upila. Eto, šta mu je to trebalo…