Dosad nije bilo poznato da imam vanredne navike dok spavam. Ne hrčem, ne dišem glasno (jednom kad sam spavala kod Locke, kaže ona da me osluškivala, ne bi li čula jesam živa), vrpoljim se samo dok se ne namjestim, pa se često znam probuditi u položaju u kojem sam zaspala. Pored mene spavat, ljepota jedna.


Ali, uhvatila sam samu sebe par puta kako pričam u snu, što implicira da sam samu sebe probudila, je l’.

Prvi put se to desilo prije podosta godina, ne znam ni ja šta sam sanjala i čula sam kao neki glas i budeći se rekla: “Šta?” Bila sam sama i skontala sam da sam pričala u snu.

Drugi put je bilo sinoć. Taman ja legla, nije prošlo ni pet minuta i prenijelo me, valjda, i sjećam se sanjam nekakve karirane zimske jakne, ko skafandere one. I sanjam da pitam nekoga: “Je li ista?” Rekla sam to naglas i probudila samu sebe, a i momka, pa smo oboje pitali: “Šta?” Onda me uhvatio neki smijeh, jer sam shvatila da sam opet samu sebe probudila, pa sam jedva zaspala suzdržavajući se da se ne smijem.




Inače, kako sam ponekad paranoična i umišljam svašta, da sam bila sama, pomislila bih da mi neko ima u sobi, toliko sam ja to glasno izgovorila…









Jedna od mojih dražih pjesama…