Jedna od stvari koje mi mnogo, mnooogo idu na živce su muškarci koji su hrabri samo kada su u čoporu. Istina je, zapravo, da nema ništa jadnije i plašljivije od muškarca koji se oglašava samo tada. Obično su takvi najglasniji, najpametniji, najduhovitiji… koja djevojka ih ne bi poželjela sada i odmah, tu na licu mjesta!


Takvi su pojedinačno manji od makovog zrna, hodaju pognute glave, nesigurni u sebe, upiškili bi se da im djevojka priđe. Rijetki su oni koji se okuraže da dobacuju iza leđa kada su sami. Takvi su obični s razumom na Vi.




Žurim sinoć da se nađem s prijateljicama. Nosim čizme na petu i u suknji sam. Znam da privlačim pažnju, ali nisam ipak provokativno obučena. Žureći tako i ne gledam pored koga prolazim, ali u jednom trenutku čujem muški glas kako govori namjerno dovoljno glasno da ga čujem: “Gledaj što ova gazi!” i popratni, posprdni komentari su mi sve tiši dok se udaljavam. U tih par sekundi razmišljam da li da izignorišem ili nešto kažem. Odlučim da se zaustavim. Stanem tako i naglo se okrenem, upućujući mu jedan “šta hoćeš ti” pogled s podignutom obrvom. On se u sekundi unezgodio, i zbunjeno pogleda u prijatelja. Vjerovatno, dušica, nije očekivao da ikako odreagujem, nego da pustim da mi dobacuju s leđa u miru, i tako me prljaju svojim malograđanskim komentarima.




Da mi je samo da znam šta leži iza takvog patetičnog ponašanja. Je l’ mu mama nije dala sise kad je bio beba, pa je zakinut ženskom pažnjom, očajan za bilo kojom i jedini način da je privuče jeste da bude najglasnija seljačina? Šta?