Moram priznati da se najviše volim vidjeti s Lockicom. S malo kime mogu pričati tako opušteno o svemu. Ona nije samo kolegica s bloga, ona je dugogodišnja prijateljica kojoj sam i vjenčana kuma, pa je razumljivo što jedna drugu često spominjemo.

Neizostavna tema nam je često i blog (skupa s blogerima).




Smijemo se često, tako, pericepciji nekih blogera o nama, jer je stvarno zabavno kako te ljudi doživljavaju na osnovu bloga, avatara, onoga što napišeš, a sama sam se nekoliko puta uvjerila kako ljudi mogu biti u potpunosti drugačiji uživo i na blogu. To nije uvijek tako, ali onda kada jeste, razlike su velike. Naravno, i sama sam mnogo puta donijela pogrešan zaključak o nekome iz istoga, a priznala sam joj danas da sam u vezi jedne osobe bila naročito u krivu i da mi je sada zbog toga žao.




Najčešći komentar koji sam o sebi čula jeste da sam nafurana (kuja). Ovo u zagradi je proizvoljno. Malo sam se zamislila nad time, pa nešto kontam i da mogu da razumijem odakle takvo mišljenje, iako sam ja jedna duša, ma ko hljeb i kad me upoznate, složite se sa mnom. (Blogeru jako nedostaju opcije sa Fejsa – filing ovako i onako, pa neki ekspresivni smajli.) Nisam nešto naročito draga ženama, valjda, ali rijetko je žena ženi draga, pa ne primam to plaho k srcu.




Priznajem, ne doživljavam blogger.ba kao nekad. Ni ljude koji pišu. Tome u prilog idu godine, ljudi odrastaju, mijenjaju se, žive i odlaze, pa je sve to i logično. Ne komentarišem, a i ne pišem kao nekada, ali gotovo svakodnevno čitam dosta blogova i koliko god ja pričala da sam se od istog odviknula, isto tako mu se stalno vraćam.




Drago mi je vidjeti kada se pojavi neki novi blog, duhovit, pametan, vrijedan pažnje, a moram priznati da ih je u zadnje vrijeme bilo podosta. Jedna stvar se ne mijenja, doduše – afere i tračevi na blogger.ba uvijek su jednako aktuelni i kojekakva petljanja s ovim ili s onim, zavrzlame i igranje gluhih telefona, moram priznati, mi nimalo ne nedostaju.


Iako su uvijek zabavni za pročitati i čuti.