Ne mogu da se sjetim da li sam ikada u životu imala nepogrješivi osjećaj sigurnosti u nešto. Kao neko šesto čulo, predosjećaj nadolazećeg događaja. Znam da sam često mislila da sam u nešto sigurna, ali kada biste me pitali jesam li, zaista, 100% sigurna i da li bih mogla dati ruku u vatru kao potvrdu toga – oklijevala bih, kao da sam se bojala da bi potvrdom sigurnost iščeznula. Zapravo, istina bi bila da sigurnost, kao takva, nije ni postojala.
Apsolutna sigurnost daje spokoj. Činjenica je da u životu ne možemo biti sigurni, gotovo, u vezi ičega. Čak ni u sebe.
Nemam problem s tim, iako težim sigurnostima u životu; potrebno mi je da se osjećam zaštićenom i da znam da uvijek imam nešto čemu se mogu vratiti kada život postane grub. Bilo da je to dom, moj, roditeljski… bilo da su to prijatelji ili partner. Da imam vrata iza kojih mi niko ništa ne može. Da imam zagrljaj koji me neće pustiti kada se raspadam.
Svjesnost o tome da nikada ne mogu biti potpuno sigurna u nešto me uvijek drži na nekoj ivici nečega, nekih iščekivanja i očekivanja, u nekom stanju latentne opreznosti i ne da mi da se opustim budalasto i dječije.
Ali, postoje ti fragmenti stvarnosti kada u meni utihne pripravnost, kada prodišem kao djevojčica koja se strmoglavo i gromoglasno spušta niz ledene puteve na sankama i ne brine o zidu koji je na putu ispred, samo zato jer tako treba, jer život nije uvijek briga o sudaru sa onim čega se bojiš, život je nekad bezbrižan spust kada znaš da ćeš zakočiti pred zidom, preskočiti ga ili će neko drugi da skrene za tebe.
Jer postoje ta vrata iza kojih sam nedodirljiva, postoji taj zagrljaj u kojem sam ujedno i najjača i najranjivija, postoje ti dijelovi stvarnosti i oni su sasvim dovoljni u svom ograničenom trajanju i jednoći. Jer da su konstantni, ne bi vrijedili. U to mogu biti sigurna.
6 comments » Write a comment
Komentariši
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ja ne mogu bas ni u sta biti sigurna od rata, i ima taj osjecaj sto me stalno upozorava ako nesto nije u redu…
Ja sam rijetko sasvim sigurna u nešto zato što previše razmišljam. Da me sada neko upita ‘A jesi ti sigurna da su ti oči zelene? Sasvim sigurna?’, ja bih morala otići do ogledala jer šta ako mi se učinilo da su zelene, ako mi je sunce padalo pod nekim žnj uglom u oko i slično. Dok ja razmislim kako ovo, kako ono, ode sve dovraga 😀 Mislim da je to jednostavno do osobe – neko je uvijek opušten, neko je uvijek pomalo uplašen.
Mnogo mi nedostaju ovakvi tvoji postovi i tvoje pisanje generalno. 🙁 :*
I meni fali da pises ono bas puno i 3 put na dan 😀
Da, to je tako, svaćan šta pišeš. Ja recimo sad preispitivan ljubav, zaljubljen san i sve je super al iman taj jedan momenat koji je na fazon, je li ovo samo jedna iluzija? Oće li ovo nekad proć, nestat? Šta je ovo uopće, samo neka kemija u mom mozgu, moja vlastita sebičnost? I baš zato što ne znan i ne mogu znat ono stojiš na toj nekoj ivici, al opet nije da je to neki problem jer uglavnon ne mislin o tome puno. Iako kad skontaš, možda bi baš zato što ni u šta nisi siguran triba bit ko dite prepušten svemu. Jer šta, svakako ništa ne znaš, pa onda bar moreš uživat u svemu, čemmu da išta uzimaš zaozbiljno pa i svoje neznanje? 🙂
u pravu si…ni ja ne mogu biti ni u sto 100% sigurna…ono da stavim ruku u vatru… jest to sranje :S