Gdje god se okrenem, s kim god da pričam, svi samo nešto kukaju. Kukam i ja. Te nema se, te ne može se, te ne voli me, te nije danas po peti put rekao da me voli (najviše svi kukaju o ljubavi, ili se meni tako čini?). Kukamo kad izgubimo utakmicu, kukamo kad je ljeto, kukamo kad je zima, kad je kiša, kad je sunce, kad puše vjetar, kuka se što se nema ideja šta za ručak, što je gužva u saobraćaju, što ljudi u tramvaju smrde i guraju.

Zapomažu što vlada ne radi svoj posao, kukaju na novog reisa, na starog reisa, što nema fabrika, ima džamija, kukaju na Mariju u Međugorju, nema se šta gledati na TV-u, dosadno, avaaaaj kuku lele, kukaju na Republiku Srpsku, kukaju na Dejton, kukaju na konekciju, sporo, ne mogu da skinem omiljenu seriju, a izašla nova epizoda, kukaju što ih niko ne primjećuje, kukaju što su sami, niko ne kuka što je glup, svi kukaju na druge, drugi ne valjaju.


Kukaju na Majli Sajrus, na Deena što je ko peder, kukaju na državu, kukaju na mater, na oca, na sestru, familiju, komšiju, na buku u nedjelju u 8 ujutro, kukaju ateisti na vjernike, vjernici na ateiste, kukaju vegetarijanci, kukaju što kasni voz, što se otvara novi shopping centar u Sarajevu, kukaju, a sutra će svi da pohrle prvi.




Kukamo da nas boli, žiga, raspadamo se od bolova, od tuge, niko nam pomoći ne može, šta u životu radimo, samo kukamo, ko da nas je kukavica sama iz gnijezda izbacila, i njoj bismo od kukanja dosadili. Za šta imamo usta, samo da se žalimo? Kukam na kuknjavu…




Pa da se čovjek s pameti skine od sveopšte gluposti i jada.