Dođe mi ovako period, bez nekog posebnog razloga, kad mi se nešto stisne u meni i samo bih plakala. Ko histeričan adolescent. I kad sam takva lanem i kažem što ne treba, trabunjam gluposti i tražim kavgu, pravim problem ni od čega, a ništa to nije namjerno. Jednostavno, stoji tako u meni i hoće napolje. Obično ode pogrešnim ljudima. Obično od mojih riječi stradaju oni koji to najmanje zaslužuju. A koji klinac onda imam od kajanja? Osim što je lakše od držanja jezika za zubima – ništa.

Evo i maloprije… riječi su izašle totalno pogrešno, iako sam mislila na skroz drugu stvar. Jednostavno, elokvencija mi opadne na minimum i ne znam se izraziti i samo pričam gluposti. Kad to shvatim, udaljim se. Ušutim se koji dan.

I upravo maloprije stade u grlu neka knedla, jedna riječ je bila dovoljna da preuveličam njeno značenje i rasplačem se.
Postoji par osoba u mom životu koje ja uvijek slušam. Inače, volim da slušam druge, volim kad mi se otvore, kad im barem pokušam pomoći, ali te osobe, valjda naučene da ih ja uvijek slušam, pričaju i kad mene ne zanima šta imaju reći. A ja nisam takva da kažem nekom da šuti. Ja opet slušam. Slušam i jedem se, jer nisam prisutna duhom, a čujem, čujem jednu te istu stvar ponovljenu po milioniti put.

Pitam se, primjete li oni ikad na meni da je vrijeme da oni slušaju mene? Zar ne primjete kad me nepristojno prekinu na pola moje tuge i nadovežu se sa onom svojom istom, starom pričom koju i sama znam napamet?

Dosadilo mi je da pogrešne osobe plaćaju za moje tuge, moje tjeskobe i moje zatomljene riječi.

Raspoloženje: Monica Schroeder – These days