Otprilike do sedmog razreda živjela sam u uvjerenju da je sve na meni kako treba da bude i nisam se zamarala kompleksima. Ali do 13. godine je nekako sasvim normalno ne imati komplekse i živjeti bezbrižno ne razmišljajući o nekim felerima, jer kakav feler može imati dijete osim ako ne boluje od neke bolesti?
Danas je to možda i drugačije. Ja se nisam ni šminkala negdje do sredine srednje škole, a vjerujem ni mnoge djevojke moje generacije, kao i one starije.
U sedmom razredu, možda već i prirodno jer sam ulazila u pubertet, a možda ipak krivicom drugarica počela sam da razmišljam kritički o svome tijelu. Sjećam se i danas, vrlo živo, onog dana kad mi je Azra rekla, posmatrajući me u mojim sivim hlačama, ravnim i bez džepova, kako imam malu guzu. Tad sam se ogledala i po prvi put primjetila svoju stražnjicu. Bila je mala, zaista. No, tada nisam sebi rekla da je to možda i normalno za jednu 13godišnjakinju od jedva 40ak kilograma. Do kraja srednje škole bila sam mršava ko čiča Gliša sa sisama. Umjesto prihvatanja same sebe (realno, zar se može očekivati od tinejdžera da se prihvate onakvim kakvi jesu?), ja sam počela da nosim duge majice koje su prekrivale moje malo dupe.
Ta ista Azra mi je rekla kako imam veeeelike, pune usne i kako to nije lijepo. Pa sam znala provoditi sate ispred ogledala grizući se za usne i uvlačeći ih u nastojanju da ih nekako smanjim. (?!)
Istini na volju, bila sam ružno pače u osnovnoj školi. Nisam marila za izgled čak ni u onoj mjeri u kojoj neke od mojih vršnjakinja jesu. Azra je trenirala rukomet pa je bila punija i robusnija od mene, ali u suštini ne mnogo drugačije građe. Dok je ona svoje prilično velike grudi isticala uskim, sportskim majicama, ja sam svoje skrivala iza širokih majica. Aida, curetak momčića koji mi se tada sviđao, bila je prava bombica. Niska, sisata, s kosom do dupeta i jako lijepa. Dječaci uzburkanih hormona bili su naprosto ludi za Aidom. Druženje s njima mi je samo još više uobličavalo moje komplekse malog dupeta, punih usana i velikih grudi, jer ja to tada nisam znala nositi. I još mnoge druge komplekse koje sam sama sebi umislila kasnije. Nikad nisam znala istaći ono lijepo na sebi na čemu su mi zavidjele djevojke koje to nisu imale. Možda su to bile i pune usne? 🙂
Nisam se, ustvari, znala nositi s time do prije neke dvije-tri godine. Tek tada, sama od sebe, moja slika o meni se promijenila i prihvatila sam sebe onakvom kakva jesam. Nisu mi više (toliki) problem bile ni moje uši, ni moje noge, ni malo dupe, ni grudi, ni nos, ni brada, a ponajmanje usne koje danas smatram jednim od ljepših aduta na sebi. I osim toga što sam se počela osjećati ljepše, mislim da sam počela i izgledati ljepše, jer sam zračila iznutra i jer sam naučila voljeti sebe. Sudeći po tuđim komentarima, jelte.
A u jednu ruku mi je i drago što se moja "ljepota" razvijala onako kako je i trebala. U smislu da je nisam "potrošila" još sa 14 godina.
Ovo nije post da bi mene neko sada uvjeravao kako izgledam sasvim ok i kako nemam o čemu da brinem. Još manje, ovo nije post da bi mi neko dijelio neke komplimente i tako mi dizao samopouzdanje. Prihvatila sam sebe u cjelosti i ne mogu biti zadovoljnija sobom nego što već jesam.
Više sam, onako, htjela skrenuti pažnju djevojčicama i djevojkama, a i ženama, pa i svima ostalim, da ne troše vrijeme skrivajući ono što drugi smatraju nedostacima, nego da istaknu ono što smatraju najboljim na sebi. Ljepota je u oku posmatrača, pa sve dok ne naučimo voljeti sebe, neće nas voljeti ni drugi. Neće možda ni tada, ali koga briga. 😀
Jer, vi ćete prihvatiti sebe, prije ili kasnije, pa kad je već tako nek to bude prije, da duže uživate. 🙂 Uvijek, ali uvijek možete naći nešto lijepo na sebi, nešto ljepše nego što bilo ko drugi ima.
I nije da vi ovo ne znate, ali eto… 😀
Baš me zanima šta je vas morilo u kritičnoj dobi. Ili šta vas mori i sada.
Raspoloženje: Sugababes – Ugly
Da svi smo imali komplekse manje ili veće, to je nesto sto je sasvim normalno. To je ustvari tezina koju nose tinejdzerske godine. No, fazon je jednom ih naprosto izbrisati za sva vremena. I da, ovo je nesto sto mi svi znamo ali volimo procitati i podsjetiti se da taj problem svi smo dijelili. Bez obzira,koliko lijepi,pametni, zgodni smo bili..
Prvi put sam na bloggu, i zaista lijepi tekstovi 🙂
dva posta u jednom danu 😀 sta se dogadja s tobom ? hahah 😀
joj, uvijek sam bila ona mala bomba koja je imala finu facu , ali koja se uzasno stidila svog izgleda i grudi i malih ruku ( sto mi je sad fenomenalno ) 😀
a ni ja se nisam sminkala do srednje , pocela s maskarom, pa sam otkrila tush. i od tada ga uvijek stavljam, ne mogu sebe zamisliti bez tusha 😀
khm….ja se ne mogu npr zamisliti bez creona, jer mislim da izgledam bezivotno…. (jedno z)
i mrzim se slikati iz profila i dan danas, tacnije izbjegavam…
i nikad minic necu obuci… sa dekolteom se polako mirim…. 😀
inace, savrsena sam 😀
TankaNit, baš tako – teret tinejdžerskih godina. 🙂
Prođe sve. Ja sam, recimo, bila ubijeđena da ću do starosti ostati darkerica (hahaha, danas mi je to presmiješno :D), a sad ne bih izlazila iz šarenih haljinica. 😀
Hvala ti. 🙂
Pače, moram nadoknaditi onih 7 dana koliko nisam pisala, hahah 😛
Ma ti si i sad mala bomba i luda si bila što si se stidila. Zato ti sad ne možeš da budeš ono na slovo D, jer vućeš traume iz ranijih dana, nisi naučila da to koristiš, hahaha 😛
E, i ja isto. Maskara i olovka za oči doduše. Danas sam i ja češće na tušu. 😀
Locka, hahaha, pa dobro, nije da i ja nemam niti jedan kompleks i da mislim da sam savršena, ali sam se naučila nositi s tim i istaknuti ono dobro, a ono lošije malo zakamuflirati. 😀
Sjooo, otkad ja nisam stavila kreon. Meni je maskara što je tebi kreon. 😀
A za minić ne budali. Ne moraš onaj skrooooz kratki, ali nešto malkice iznad koljena je sasvim ok. 😀
Inače, to je stav. 😀
hahahahahha, jes, zbog toga ja ne mogu da budem D. 😀 hahahah
Kao dijete, djevojčurak i djevojka bila sam dosta mršava, morala sam, to se podrazumijevalo za balerinu. Mršavost mi nije smetala, šta više, no otkrivala je i još više naglašavala moje velike i klempave uši, posebno jedno uho. Kasnije, kad sam nabacila koji kilogram, to se izgubilo. U djetinjstvu su me znali zvati (po školskom dvorištu) “ona sa satelitima”. Realno, i izgledalo je tako, hahahaha.
Sada, :-)))) vrlo sam zadovoljna svojim izgledom. Ne šminkam se ni u jednoj situaciji, osim kada moram zbog posla (intervjui i slična smaranja). Ipak, maskara je pod obavezno, na dnevnoj osnovi.
Ja, inace veliki pacifista, moram prvo reci da bih rado napenalila tu Azru! I zbog toga sto je tebi stvorila nepotrebne komplekse (cuj, mala zadnjica problem! mozda je ona imala preveliku, pa tako lijecila svoje komplekse? a za velike, pune usne bih je posebno napenalila:), a i zato sto svi mi imamo najmanje jednu Azru koja nam ‘nako, u slast, zna pokvariti ceif u datom momentu, i ostaviti dugotrajan trag.
Mene je uvijek i najvise nervirala kosa. I danas dan zivim u nadi da ce konacno neko izmisliti nesto sto ce mi permanentno ispraviti ove dosadne lokne.
A sto se tice sminke, i ja kreon i maskaru najcesce stavljam. Tu je i balzam za usne i gloss. Medjutim, volim dane kad zbog posla ili nekih drugih funkcija ne moram uopce nositi sminku, ali nije mi je tako mrsko ni sminkati se (vec, ispravljanje kose, mrzim iz petnih zila:).
NOISe, i ja sam imala sličan problem sa ušima. I danas je jedno izraženije nego drugo, skoro jedva vidno, ali mene bode u oči. 😛
hahaha, ali mogu misliti kako se to primjeti kad moraš da nosiš kosu u punđi. 😀
I ja se šminkam sve manje. Maskara je ponekad i više nego dovoljna. 🙂
MSKS, pa da znaš da sve takve Azre treba napenaliti, jer sam i ja sigurna da one svoje komplekse liječe na drugima. Ali, evo, nakon 10 godina, oporavila sam se, hahaha 😀
Joj, a ja baš volim lokne i vjerujem da super izgledaju na tebi. 🙂
Kod mene je kosa prilično nedefinisana, suha, čupava, valovita ponekad, izgleda kao da je ima mnogo, a nema. A eto, nije mi neki kompleks stvarala, imala sam većih od toga. 😛
Ma ti mali dodaci, poput maskare, kreona i sjajila za usne i ne smatram nekom šminkom. Oni su tu tek da naglase ono lijepo na licu. 🙂
U osnovnoj skoli ja sam imala kolegicu sa iskrivljenom kicmom (grbom na ledjima .
Sjecam se jednog dana nije bila na nastvi , nastavnica nam je pricala kako je trebamo prihvatiti , smatrati je ravnoj sebi , i nikada ne pokazati da je drugacija. ” Vidjece te djeco kada porastete , smeta ce vam bobuljica na licu ”
Zaista je to tako , kada smo djeca sve nam je svejedno , u pubertet smo puni komleksa ..poslije ,realno sagledavamo sami sebe ..sjeti se reklame ..volite svoje tijelo , bice te lijepi …donekle je tacno !!!
Ja i dalje o sebi ne mislim da sam lijepa, posebno kad me ocara necija ljepota nimalo se ne osjecam takvom, ali volim ono svoje “nesto” upravo zato sto je izgradjeno zbog tog nedostatka ljepote 🙂
I mislim, koliko god mi sami to ne mislili, da sve zene imaju to “nesto” i da su sve lijepe na svoj nacin. Bitno je samo da postanu svjesne svoje ljepote i da je neunakaze tim sto je pogresno nose 🙂
Eh moram i ja prokomentarisati o mojim morama. Oduvijek sebe smatram premršavom osobom, zapravo to i jesam. Pročitah kod tebe, da si bila i ti mršavica do kraja srednje škole. ( Ja sada krećem u 3. srednje )Eh mene zanima, šta ti učini pa nisi više mršava? Pitanje se čini doista glupo, ali hoću reći, ima li ikakav normalan način da ja na sebe nabacim koju kilu :O
A i ja sam imala svoju Azru, u mom slučaju to je moja starija sestra. I kad smo se svađale, to bi izgledalo ovako:
– Ti imaš ogroman debeli stomak.
– A ti nemaš sise i klempava si.
( Djeca k'o djeca, ali i dan danas, ja od tada, imam komplekse. )
Ja se baš napisah…
crvenkapica, uvijek ima ljepše od ljepšeg, ali sva sreća pa je ljepota manje-više subjektivna, tj u oku posmatrača je. Ponekad univerzalna ljepota nije lijepa svima, pa mislim da se time ne treba previše zamarati. Ako nisi lijepa jednoj osobi, drugoj ćeš biti najljepša na svijetu i u tome je sva čar. 🙂
Da, samo treba naučiti prihvatiti sebe.
PantaReii, pa, ustvari, nisam uradila ništa. Uvijek sam mogla jesti puno i bilo kada, samo mi se to nije primalo. Kad sam krenula na fakultet jela sam možda i malo više nego ranije; čak sam na drugoj godini faksa (a to vidim tek sada na slikama) bila i deblja nego što mi se sviđa. Godine donesu svoje, sasvim je prirodno da čovjek “raste” i širi se. Ali, eto, ćurkovo ulje otvara apetit, moja mama ga uzima zbog nekih drugih problema i kaže da se i udebljala zbog toga, jer je uvijek gladna.
Ne brini, vjerujem da si lijepa baš takva kakva jesi, imaćeš vremena da brineš o višku kilograma. 😀
I ja sam se tako svađala sa sestrom, haha, ali pošto sam ja starija ona nije mogla reći ništa što bi mene ozbiljno pogodilo 😛
Svi mi imamo komplekse još uvijek, samo ih naučimo držati pod kontrolom. 🙂
Samo piši. 🙂
Dakle, preostaje mi samo da čekam, a možda i probam to ulje. 🙂 I ja mogu dosta pojesti, mnogo više nego sestra, al’ ja mršava pa mršava (ona je onako punija). :/
I hvala ti, nekako budem mirnija kad čujem ovako nešto. 😀
Ma nema na čemu, sve će to doći na svoje, vidjećeš, garantujem. 🙂
Ja sam za razliq od tebe pocela u srednjoj misliti kako imam veliko dupe, pa sam ga pokrivala dugim majicama. Dok je moja naj drugarica mislila da ima malo, pa smo jedna drugoj govorile-blago tebi! :p sad kad gledam slike iz tog perioda izgleda mi sasvim normalno. 🙂
E da, brat me konstantno zezao za usi, tako da sam izbjegavala vezati kosu u rep. Nazalost, to me jos uvijek nije proslo. :p
hahaha, pa i mene još malo uši muče, ali znantno manje nego prije. 😀
Jes, jes, blago tebi… hahaha 😀
Problem napupelih sisa mi je bio neresiv cak toliko da sam godinama isla uvucenih ramena ( posledice se i dan danas vide)
Imala sma akne velicine kilimandzara kada sam bila u pubertetu i jos jednom sad skoro jos uveh ih lecim i nisu sve nestale ( Imam 31 i hormonski diosbalans) iiti drugo tinejdz doba
Sada me to ne smeta,ali sebi nikaad necu oprostiti to grbljenje da bi se sise manje videle Eto….