Ovaj maj mi je tako nekako uzurban i cini mi se kao da svaki dan ima nesto isplanirano, o vikendima da ne pricam. U posljednje vrijeme bas se radujem vikendima za koje znam da cemo ostati kod kuce i da nemamo neku obavezu i da se negdje mora ici. Ne pamtim kad sam ostala kod kuce i ne radila nista.
Ponekad muz s djecom ode negdje, a ja ostanem kod kuce, kao da malo odmorim, a zapravo uvijek nesto radim dok ih nema jer ja stvarno ne umijem da ista ozbiljno radim u stanu ako su oni tu. Ne govorim tu o osnovnim stvarima i odrzavanju, tipa pranja sudja, vesa, usisavanja… nego npr. neke vece stvari kao sto je pranje prozora, veliko ciscenje kuhinje, kupatila, preslaganje odjece u ormarima i slicno. Imam osjecaj da me bilo cije prisustvo tu samo usporava i otezava, pa cak i ako stvarno nije tako, hvata me neka nervoza i jednostavno ne znam da cistim ako nisam sama.

I gledam ovaj kalendar na zidu i upisane planove i doslovno do Bajrama (ukljucujuci i Bajram) nema dana da se nesto ne mora, mimo posla i skole i vrtica i vannastavnih aktivnosti… hvala Bogu. Ne volim ni kad se nema obaveza. Imala sam u zivotu i takvih dana i to me izjedalo vise od bilo kakvog posla i obaveze koje imam danas, samo eto da je malo usporiti tempo. Samo ponekad.
A s druge strane da me neko pita sta ima, rekla bih nista.

6. juna u BKC-u ce svirati muziku Hansa Zimmera. Karte sam kupila u novembru prosle godine i tad sam skroz smetnula s uma da to pada na prvi dan Bajrama. Odnosno, nisam o tome uopste razmisljala. Pa smo se malo morali reorganizovati, ali u moju odbranu to stvarno dugo cekam tako da niko ne zamjeri. I bas se radujem. Ne pamtim kad sam isla slusati ikoga koga bas volim, generalno ne pamtim kad sam izasla na neki koncert, svirku… tesko je organizovati se s malom djecom kad nemas nene i dede na dohvat ruke da uskoce, a da se prethodno ne moraju usaglasavati svaciji planovi i prelaziti desetine ili stotine kilometara zbog toga.
Znam da postoje djevojke koje nude usluge cuvanja djece na nekoliko sati, ali mi je to stresno, iako su moja djeca vec dovoljno velika da im mogu objasniti s kime ostaju, ne znam koliko bi mi vremena trebalo da nadjem osobu od povjerenja da im ostavim i djecu i stan bez nadzora. Mozda nekad nadodjem i na to, mada cu prije docekati da porastu da ostaju same.

Zadnji dan maja idem na svadbu i eto ga, vec je juni. Zadnji dan juna idemo na more i eto ga… vec je i juli. A ljeto mi se sad cini bas nesto daleko, ovaj maj je vise kao neki kraj oktobra. Sjecam se prosle godine vec smo se u aprilu przili na suncu. Ne znam koja mi se krajnost manje svidja.

Nisam dugo ovako nepovezano bacala svoje misli po blogu. Prija mi i to, ne mogu ljude uzivo smarati svojim nasumicnim mislima, za to imam blog. Imala bih ja puno vise misli za nabacati, ali neke misli nisu ni za bloga.