Bila sam dijete prije pojave prvih mobitela i interneta i teško mi je porediti život prije i sada, ali ne sjećam se da je iko gubio razum ako ne može s nekim drugim da stupi u kontakt sada i odmah. Ljudi su bili prinuđeni da žive u nadi da njihov neko nije umro od jučer, kada su se zadnji put čuli. Oh, the horror!
Vikend sam provela sama u stanu i vani sam izašla samo jednom, do prodavnice. Htjela sam da odmorim mozak od ljudi, tako da se nikome nisam javljala. Kada kažem nikome, ne mislim pri tome na momka i mamu, jer mama bi pošizila da me ne čuje dva puna dana.
Imam, tako, potrebu s vremena na vrijeme da budem sama sa sobom, a da to ne znači da mi je loše, da me nešto muči, da patim, da me nešto boli… Samo, eto, da samujem i odmaram.
Večeras se javlja prijateljica i pita što me nema i je li sve ok kada sam joj rekla zašto me nema. To nam je dala tehnologija. Mogućnost da smo svima dostupni 24/7, a onda kada nismo, obično sumnjamo da nešto nije u redu.
Zamisli, odeš sada na put i kažeš javit ćeš se kada dođeš. A put traje barem dva dana. Da sada pođemo na put i ne javimo se dva dana, bili bismo odavno proglašeni mrtvim ili nestalim.
To nam je uzela tehnologija. Pravo na samoću i privatnost, pravo da šutimo i izolujemo se po želji, a da to ne alarmira sve oko nas. Nije ni čudo što me glava boli svaki dan, samo mobitel i laptop, mobitel i laptop, kod kuće, na poslu, na kafi, u krevetu…
7 comments » Write a comment
Komentariši
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ja nemam taj problem. I ne dozvoljavam sebi da ga imam.
Kada mi je muka od ljudi, jednostavno se iskljucim. I nema me. Za nikoga.
I tako sam ljude navikla. I nikome nista nije sumnjivo. I niko me nista ne pita.
The end od the story 🙂
Složila bih se sa tobom iskreno! No sve je to na našu žalost, sve si ti to lijepo objasnila. Pa vjeruj da i mene glava često bilo jako često…
I ja volim da budem nekad malo sama. Ne radim nista posebno, gledam serije i igram sims, to mogu i kad ima jos ljudi u stanu, ali ja volim kad sam sama neko vrijeme 🙂
Kad smo nedavno bili na odmoru u drugoj državi, sve je kasnilo: prvi let, konekcija, carina, taksi, prijava u hotelu, ma sve. I kad smo konačno stigli, ja odem prva pod tuš i onda uzmem bratu da se javim jer znam da se brine. Bio je u totalnoj panici jer je već zvao i aviokompaniju (iako se na netu vidi da je let kasnio, ali i stigao na destinaciju), i aerodrom, i hotel, i nije više znao šta da radi, a da ne skrene.
S jedne strane ga razumijem jer sam i ja takva kad on putuje, ali s druge strane me iritira ovisnost o tehnologiji i svijet u kojem uvijek moraš biti dostupan. Pogotovo kad se ne radi o brižnom bratu, nego o svima u sve većim krugovima “prijatelja” i rodbine.
shizo, samo ti mogu reći: Blago tebi! 🙂
Carolina, ko pravi ovisnici. 🙂
Alice, baš tako, mogu ja sve to sama i kad je neko drugi tu, al nije to to kao kad sam sama. 🙂
MSKS, haha, morala sam se nasmijati bratovoj reakciji; većina bi reagovala tako, i ja prva, iako me to strašno živcira.
I da, i za shvatiti je kada je brat, roditelj, ali kad krenu ostali…
Koliko se ja sjećam te prijetehnološke ere, nisi ni tada mogao da budeš sam. Prvo, nismo mi ni htjeli da budemo sami jer moraš da ideš da skačeš, da trčiš, da kradeš tuđe voće, da se uprljaš k'o svinja, a i ako bi htio da budeš u kući, eto odmah jarana iz ulice da vide šta je sa tobom, što te nema 😀
Meni iz te ere nedostaje privatnost koju si imao, i to što si mogao da se poželiš nekoga i da sa njim imaš milion tema za pričati kada se vidiš, a danas se ne možeš poželiti kad ti ih vazda puna naslovnica, niti imaš šta pričati, kad ionako sve već znaš..
Ma drugačije je to… naravno da smo uvijek bili s prijateljima, ali to je nekako bio izbor, i ako odlučiš biti sam, ne diže se hajka.
A u pravu si za to da nemaš šta s kime da pričaš, sve već znaš.