…

– Alal vera, šmekeru, udaraš čežnju, a? Mala tamo vene, a ti kuliraš pored reke.
– Je l’ još tamo?
– Tamo je, i ona i onaj mrsomud, babun.
– Kol'ko me on nervira, kol'ko mi ide na živce!
– Što, šta ti je uradio?
– Ma nije mi ništa uradio, ‘naš, nervira me, brate, nervira me, ono faca njegova me nervira, i priča, brate… Nju Jork taj, jeb'o ga Nju Jork, jebo te… I dupe ono babunsko, crveno me njegovo nervira. ‘Naš šta, ja sam hteo njega da bijem još u srednjoj školi.
– Pa što nisi?
– E, jebi ga, još on trenir'o karate, ja sam trenir'o basket, i ono fol još godinu dana, mislim glupo je da se zalećem…
– Ma razumem, pametno.
– I šta kažeš, nabacuje joj se, a?
– Nabacuje se. Još ono kao, nešto joj priča, pa je zagrli.
– Joooj, te seljačke fore…
– Samo mogu ti reći, mala ga kulira, ne jebe ga.
– Pa naravno, znaš, ona je pametna devojka.
– Mislim, otišli su zajedno, al'… ne verujem.
– Gde su otišli zajedno?
– A, nemam pojma.
– Otišli su zajedno?!
– Mislim, otišli su… ne verujem da će je smuvat, tvrda je mala.
– Ložiš me. Kaži da me ložiš, ložiš me, a?
– Pa malo.
– A, daaaj, jebo te, nemoj da me ložiš! Pa nemoj, jebo te! Znaš kol'ko sam ja bio zaljubljen u nju? Znaš kol'ko sam je voleo, brate? Svi su to znali, znaš, čak i usrana babunčina, jebo te. Čoveče, smuvamo se mi na ekskurziji, i taman, znaš, vratimo se u Beograd i taman… i jebi ga, i onda počelo sranje, i ona zapali. I ja posle saznam da se babun njoj nabaciv'o baš kad je trebalo da krene, al’ zato ću mu se keve najebati, kad-tad. Ja posle nje uopšte nisam mogao da se zaljubim, ono, al’ znaš ne, ne, ne mogu. Pa i nisam se zaljubio od onda… nikad.
– Svako ima svoju Marinu.
– A ti i Sanja?
– Ostaviću ti auto kod Krljinog kafića sutra, da ti se nađe, ako te krene s malom.
– Misliš da će da krene?
– Mora da krene. Mora bar jedan da prepliva.