…

Bila sam dijete prije pojave prvih mobitela i interneta i teško mi je porediti život prije i sada, ali ne sjećam se da je iko gubio razum ako ne može s nekim drugim da stupi u kontakt sada i odmah. Ljudi su bili prinuđeni da žive u nadi da njihov neko nije umro od jučer, kada su se zadnji put čuli. Oh, the horror!



Vikend sam provela sama u stanu i vani sam izašla samo jednom, do prodavnice. Htjela sam da odmorim mozak od ljudi, tako da se nikome nisam javljala. Kada kažem nikome, ne mislim pri tome na momka i mamu, jer mama bi pošizila da me ne čuje dva puna dana.


Imam, tako, potrebu s vremena na vrijeme da budem sama sa sobom, a da to ne znači da mi je loše, da me nešto muči, da patim, da me nešto boli… Samo, eto, da samujem i odmaram.




Večeras se javlja prijateljica i pita što me nema i je li sve ok kada sam joj rekla zašto me nema. To nam je dala tehnologija. Mogućnost da smo svima dostupni 24/7, a onda kada nismo, obično sumnjamo da nešto nije u redu.



Zamisli, odeš sada na put i kažeš javit ćeš se kada dođeš. A put traje barem dva dana. Da sada pođemo na put i ne javimo se dva dana, bili bismo odavno proglašeni mrtvim ili nestalim.




To nam je uzela tehnologija. Pravo na samoću i privatnost, pravo da šutimo i izolujemo se po želji, a da to ne alarmira sve oko nas. Nije ni čudo što me glava boli svaki dan, samo mobitel i laptop, mobitel i laptop, kod kuće, na poslu, na kafi, u krevetu…