Djevojka u mojim ustima

U životu nam neke situacije, koje su uglavnom izuzetno tužne ili izuzetno sretne, najviše pokažu kakve ljude oko sebe imamo. Ovaj period mi je pokazao koliko je nekim od mojih prijatelja stalo do mene. Ne čini me to baš nešto tužnom. Kada sam dolazila do spoznaje o tome, nasmijala sam se, misleći kako sam to i mogla očekivati i nije me puno pogodilo, jer ne znači mi mnogo udaljiti se od ljudi koji su se samo činili pravim prijateljima.



Ne kažem ja da treba da se prestanem družiti s njima u potpunosti; ruku na srce ne zaslužuju da se toliko uvrijedim, ali sitnice su ono na čemu se prijatelj najviše poznaje, a kada mi neko slaže da ne može da mi dođe na vjenčanje ili djevojačko jer kao neće biti u državi, a okolo priča da “ne može doći jer se i ona tek udala (?!)”, još vidim po Instagramu da ispija kafe u Sarajevu, zaista mislim da ne zaslužuje moju nekadašnju pažnju. Pomalo sam i zlopamtilo, tako da će ubuduće imati tretman samo onakav kakav zaslužuje – usputan i onda kad ja mogu i želim, bez imalo truda. Možda malo i kučkast. Neću te otkantati, ali ćeš mi pomalo ispariti iz života jer te ne smatram dostojnom mog društva.




Imam još dva-tri primjera gdje su prijateljima bili važniji koncerti, izleti, ljetovanja, dobila sam raznih izgovora, ali eto, ma koliko glupi bili, barem su bili iskreni. Bilo bi pravo smiješno kada bi ti ljudi ubuduće imali petlju od mene očekivati išta više od onoga što sami (ne) pružaju.

Da nije ovih priprema oko vjenčanja ne bih ni znala koliko sam nekome bitna, a nekome drugom, opet, nebitna. Ne bih znala koliko me cijeni neko ko me zna kraće od svih, koliko se raduje mojoj sreći kao da je njena, nit bih znala koliko neko, ko me zna 100 godina, i nije baš spreman za mene uraditi to nešto što mi toliko znači.



Da ne pričam o tome koliko su ljudi bezobrazni i sebični, pa uprkos tome, npr., što na pozivnici lijepo piše da je odgovor na poziv poželjan do tog i tog datuma, od xxx ljudi, samo xx ti potvrdi, a ostale ti zivkaj po x puta i moli da ti daju odgovor. Sve ono lijepo na telefon, a najradije bih rekla: “Mrš u pm, nemoj mi, molim te, ni dolaziti, a tako ti nebesa, nemoj ni da me voliš na silu, hajmo se mi lijepo pozdravit, odjebi, ćao.” Samo, eto, ne možeš, jer je to rodbina. NaDijem ih.



Nikad neću vršiti pritisak na svoju djecu da prave neke svadbe radi ovog ili onog. Udaj se, oženi se, dijete, u šumi s vukovima, ako ti je volja. Da sam imala pojma da će me neki ljudi ovako nervirati i ja bih isto uradila.



Živim za onaj 17.8. kad ćemo moj A. i ja poletjeti do jedne tačkice kod Afrike. Nema telefona, nema rodbine, nema čekanja na odgovore, nema moljakanja, nema prilagođavanja. Just us two i more, i sunce, i krevet.

Izgleda da blog afere ne jenjavaju ni s godinama. S tim što su prije dovodile do razvoda brakova, kako čujem, a sad su postale malo neozbiljnije, kao neke dječije igrice. Jedino zabavnije od učestvovanja u tim igricama jeste posmatranje sa strane.

Mislim, kad čovjek već ne može da piše opušteno bez straha da ga neko ne shvati pogrešno i ne linčuje, barem da se pošteno zabavi. Pa, jel tako?